Četiri u nizu
Ubacujte diskove u tablu i složite četiri u nizu pre protivnika: vodoravno, uspravno ili ukoso. Težinu određuje samo protivnik koga izaberete. Početnik jedva gleda, a velemajstor vidi dalje od vas.
Pobede0Porazi0
Kliknite na kolonu da ubacite disk, ili prevucite prstom po vrhu table i pustite. Strelicama birate kolonu, a Enter ubacuje, ili pritisnite broj od 1 do 7.
Kako se igra
Pobeđuje četiri u nizu
Disk pada na najniže slobodno polje u koloni. Pobeđuje ko prvi složi četiri svoja u liniji, vodoravno, uspravno ili ukoso, a ako se tabla pre toga napuni, nerešeno je.
Dve pretnje odjednom
Tri u liniji sa slobodnim četvrtim poljem su pretnja. Jednu protivnik može da blokira, dve ne može, i tako se dobija većina partija: ne jednom dugom zamkom, nego potezom koji otvori dva polja odjednom.
Pazite šta je ispod
Nikad ne ubacujte disk tačno ispod polja na kom protivnik pobeđuje, jer mu time to polje otvarate. Kasno u partiji cela borba je često samo oko toga ko će prvi morati da igra ispod tuđe pretnje.
Birate protiv koga igrate
Četiri protivnika, od početnika do velemajstora, i za svakog se posebno pamte vaše pobede i porazi. Ko igra prvi smenjuje se iz partije u partiju, i to je važno: uz savršenu igru, onaj ko igra prvi i počne u srednjoj koloni uvek pobeđuje.
Kako je napravljeno
Bez canvasa i bez biblioteke za igre, kao i ostale. Tabla je crtež položen preko diskova, a ne pozadina ispod njih: jedan komad plastike sa 42 rupe, a svaki disk je malo širi od svoje rupe. Zato disk pada iza prečki između redova i vidi se kroz rupe, kao na pravoj tabli, a ivica svakog diska ostaje skrivena iza plastike. Unutrašnjost svake rupe su dva tanka srpa, jedan gore u senci, a drugi dole osvetljen, i taj par je najveći deo razloga što disk izgleda utisnut u tablu, a ne nacrtan na njoj.
Disk pada pod dejstvom gravitacije, a ne za zadato vreme, pa dug pad niz praznu kolonu i kratak na skoro punu traju koliko bi trajali pravi. Od onoga na šta padne odskoči dvaput, svaki put niže. Kretanje je sama parabola, nacrtana tačnim krivama slobodnog pada, a tri klika koja čujete padaju u ista tri trenutka. Nova igra prazni tablu kao letvica ispod prave: svi diskovi ispadnu kroz dno odjednom, najniži prvi.
Protivnik usput osvežava ocenu pozicije, umesto da je svaki put računa iz početka. Tabla ima 69 linija od četiri polja, svaka linija broji diskove svake boje u sebi, a disk menja samo linije kroz svoje polje, najviše trinaest. Pobeda je brojač koji stigne do četiri, pretnja je tri u liniji sa slobodnim četvrtim poljem, a vrednost cele table je zbir koji se stalno ažurira. Jedini deo prave teorije u tome je parnost: tabla se puni odozdo, pa uz savršenu igru onom ko je igrao prvi pripadnu neparni redovi, a drugom parni. Zato pretnja na sopstvenim redovima vredi više od pretnje na tuđim.
Četiri protivnika se razlikuju po tome koliko daleko gledaju. Početnik uglavnom uzme svoju četvorku kad je vidi, a inače igra oko sredine. Amater gleda tri poteza unapred, što je dovoljno da uzme pobedu, blokira tuđu i nikad je ne pokloni. Majstor gleda sedam poteza unapred i bira među potezima koji su najviše nekoliko poena slabiji od najboljeg, pa se dve partije protiv njega retko odigraju isto. Velemajstor produbljuje pretragu za po jedan potez dok ne istekne trećina sekunde, uz tabelu od 262.144 pozicije koje je već video. Od otvaranja je to trinaest do petnaest poteza unapred, a otprilike od šesnaestog diska obično već zna kako se partija završava.
Svaki od njih skoro uvek pobedi onog ispod sebe. U 60 simuliranih partija po paru, uz smenu ko igra prvi, amater je pobedio početnika 60 puta, majstor amatera 57 puta, a velemajstor majstora 57 puta, uz dve nerešene. Pauza pre nego što se protivnikov disk pomeri i zastanak iznad druge kolone koji ponekad napravi služe samo tome da se potez vidi, jer je izbor tada već napravljen.